Talijina skica

Koraci su mu odzvanjali šupljikavim smehom dok je pokušavalo da prati moj užurbani hod. Odmah sam znao da neće uspeti, ne danas. Ali, to je značilo da ni ja to isto neću moći učiniti. Naša bolesna igra, igra koja traje već par godina, nikada neće dobiti istinski čin delovanja. To znamo oboje, ono i ja. Ali nijedan se ne usuđuje da se otkine od igre, kakve god ono bilo prirode, vidi se da je komedijaš, poput mene. Možda je donekle i moj dvojnik, to zanimljivo biće. Kažu da ličimo, ali naše crte lica uošte nisu iste. Najpre, ono nema lice, ne zaista. Ima loptu, krug za lice, koji je očigledno tamo gde bi se normalnoj osobi nalazila glava, ali ponegde je taj krug isprekidan i izbrazdan tamnim, oštrim linijama koje mu ruše simetričnost. Zapravo, ono je celo sastavljeno od nekih senovitih linija, kao prežvrljana skica koja se otrgla sa papira i pošto nije mogla da nađe telo, rešila je da prekorači granice svog postojanja i prkosi euklidovskom shvatanju. Kada ono hoda okreće se lelujavo oko sebe, deluje kao loše skrojeno strašilo od slame koje se povija pred gnevom Eola. A opet me uspešno uvek prati, kada je red na njega. Nisam ga imenovao, nemam na to prava. Ono i ja nismo mnogo pričali, zapravo, samo smo se ćutke sporazumeli oko pravila igre. Ponekad ono prati mene, ponekad ja pratim to stvorenje. Dok jedno od nas ne prestane da postoji, to jest, dok jedan od nas ne gurne onog drugog preko ivice. A problem je što nijedan od nas to neće učiniti. O, planiramo nas dvojica, planiramo do savršenih detalja smrt onog drugog, a onda počnemo cerekavo da pratimo hod žrtve, i nekako, čudnovato, odustanemo. Odložimo sve za sutradan. I tada nam se uloge okrenu, ali opet se ceo hod po ivici svede samo na to – hod. Mi zapravo igramo komediju smrti, tako što svakoga dana prolazimo kroz isti riual. Odlučimo da dođemo do granice postojanja i stanemo, zureći bespomično u nepovrat vantelesnosti i bezdaha. U apsolutnu nepokretnost bezvučja. Ono biće i ja, spleteni u jednu notu koja bledo pograva na crvenoj žici. I čekamo odgovor na pitanje ko će prvi pozdraviti tišinu, ko će prvi poneti bršljanovu krunu Talijinog dostojanstva. Ali nikako da jedan od nas ispadne veća budala, neprestano smo jednaki klovnovi…

 

Dok nas jednog dana jednostavno nisu smestili u reči i tako izbrisali, obojicu.

Kristina Zephyr